Задатак: лет по маршрути ПЛ-ЛОС-ИЛБ-ПЛ у ИФР условима. Стварно стање времена: јануар, време зимско, облачност 8/8, облака свих врста, од стратус фрактуса, нимбостратуса, стратокумулуса па све до циростратуса, у слојевима, ветар југо умерен до појачан. Аеродром Пула, задњи летачки дан пред одлазак на скијање, година 1970 и нека. Командир ескадриле и руководилац летења на АКЛ, сада већ покојни, Шундуковић, популарни Шуле, познат по својој флегматичности. Ја, наставник летења са поприличним летачким искуством, поготову у ИФР условима на старом добром Галебу са свом оном опремом која је једва била довољна за нормално ВФР летење, са опремом са којом многи млађи пилоти неби ни помислили на прави ИФР у зони број два, виши ниво, 5900 до 6100м, нижи ниво неможе због залеђивања, лет од сат и десет минута у облацима као млеко са температуром вањском од неких минус ко зна колико. Када због гледања напољу на нападну ивицу крила и врхове тип тенкова да би проценио интензитет и врсту залеђивања, као да има доброг и лошег залеђивања, ухвати те лажњак још пре доласка у зону. Сунце ти због неких одсјаја дошло под лево или десно крило а авион ти је у неком само теби знаном положају. Знојиш се на оној хладноћи јер стари је гаша имао климатизацију типа, зими зима у летити вруће, није брезобразно, тако је било. Лажњак те држи кад како некад све до пробијања облака. Питомац верује да наставник има све конце у рукама а наставник верује да је питомца добро припремио и обучио за лет, а обојица су у заблуди а и у праву. И тако петнаест минута до зоне и петнест назад ПВД зачудо потрефиш иако се она игла радио компаса клати, да не кажем како. А у зони С маневри разни. Стари се галеб љуљушка од леда на крилима и „шиптарских“ капа на тип тенковима а теби нај главнији инструмент за све термометар и брзиномер остало све може да се толерише. А када слетиш имаш времена за две цигаре под условом да једну запалиш одмах још док идеш према анексу а другу уз кафу, летачки ти доручак или донесе неко па на брзака нешто жваћнеш или ни немислиш на доручак него попијеш кафу, војник што је кува већ зна какву пијеш и та те већ чека, можда је мало слађа или горча али нема везе важно да се уклопи у она теоретска пола сата паузе између полетања и слетања. И тако по три лета, четири а и пет дана у недељи. Некад понедљак теорни дан некад, наша борбена обука, а у већини случајева резервни дан који се претвори у обуку питомаца. У ВВА времена никад доста а увек се све заврши.
О томе можемо неком другом згодом него да се вратим на почетак приче.
Друга смена полеће, значи већ сам једном одлетео маршруту а гашу да не дираш сам је одлети. Време се нешто погоршало али нико ништа не јавља. Испред мене сада покојни Турчиновић (Турчин из деветнајсте класе) а иза мене Јелен Марјан, наравно са питомцима. Турчин полеће уредно јавља „залазни на горе“ затим и високи конус и све остало што иде, ја на пет минута иза њега, са првим слојем облака се срећем врло брзо негде изнад а можда и испод границе минимума али авион пење залазни заокрет је у облацима пењемо ка 2500м ка високом конусу на РФР ПЛ, брзина пењања мања а и брзина авиона опада испод прописаних 400км/час, некако прелећемо и тај високи конус и питомац лагано окреће према РФР ЛОС (Лошињ) и наставља са пењањем. Очекујем да сваки час избијемо изнад овог слоја, који се од стратуса претворио у развијене стратокумулусе. Авион поскакује и тресе се као да хоће да стресе тај лед са крила, брзина лагано пада а лед се претвара у некакав снег који одједном почиње да клизи по целом авиону и да отпада са њега. Наређујем питомцу да смањи брзину пењања како би одржали брзину око 350км/час а грејач пито цеви да пребаци на акумулатор, јер ми се као чини можда не ради, што се никада није десило. Полако пењемо а мени једно око на термометру друго на брзиномеру а терће напољу (то смо ми звали распоред и померање пажње). Одједном стари гаша фркну као мачак, температура поче нагло да расте претећи да пређе максималну дозвољену, брзина исто тако поче да пада о пењању ни говора и одједном чудна тишина, наређујем питомцу: палицу напред, одржавај брзину, затвори славину вусоког притиска, одржавај самообртање и брзину не мању од 320км/час а то све исто и ја радим. Када смо мало усталили режим понирања јављам контроли да ми је стао мотор те да ћу приступити покретању. Са контроле ништа, ваљда су били затечени и док чекам било какво упутство улећемо у међу слој облака и некако нам лакше иако смо негде на пола пута према Лошињу, на отвореном,зимским југом подивљалом мору, где нас да смо, далеко било, моралили искакати нико пронашао не би, па ни наш врсни пилот хеликоптера Марио Путиња у кога смо се сви клели. Приступамо процедури покретања мотора у ваздуху без цеђења млазника, брзина и проценти су и преко минималних питомац а и ја притискамо прекидач за варницу и отварамо славину високог притиска горива. Очекујемо пораст температуре које нема и обртаја а и познати звук мотора и наш драги галеб баш по ВТНу почиње да повећава обртаје, температура лагано расте а са њом и брзина и све што треба. Веровали смо ми да ће се тако десити ретко кога је гаша оставио на цедилу а још су ређи они који су на њему живот изгубили али и то се дешава, авијација је то. Таман смо се мој питомац Митровић Синиша (мислим да се тачно сећам имена) распричали, кад у слушалицама одјекну још једно „стао ми мотор приступам покретању“ . Био је то Јелен Марјан, на пет минута иза нас. Он је такође све то прошао и наравно успешно покренуо мотор. Руководиоц летења не прекида летење али се зато чује један глас „неисправан ми ЖМКа прекидам задатак идем по принудној на доле“ била је то цака ЖМК је радио али Шуле је тек тада наредио прекид летења.
Остатак лета смо извели рутински пробили облаке према фару још на мору које се белило од пене и по скраћеној процедури на слетање. Био је то један од летова које памтим. По изласку из авиона уморним кораком смо се упутили на кафу а успут запалили по једну.
Питомац Ђого је алудирајући на тај мој уморан корак једну његову песму завршио стиховима:
„Све је прошло и кући се спрема
само Лале с одељењем нема,
ево лале ноге су му тешке
ко од Цреса да је ишо пешке“
А Ђого је био мајстор за песме, пуне хумора, здраве сатире и питомачке проницљивости, све чује, види и у песму преточи.
Поздрав од Лале.
